Adaptacija na dadilju: prva nedelja

Izabrali ste nekoga. Reference su proverene, probni termin je prošao dobro, dogovor stoji. Tu se većina tekstova završava — a upravo tu počinje deo u kome se najviše toga pokvari.

Ako još birate, ceo postupak je opisan u tekstu kako izabrati dadilju. Ovaj počinje od dana kada ste izabrali.

Ono što sledi odnosi se na dete koje već govori. Kod bebe uigravanje izgleda drugačije i opisano je posebno: dadilja za bebu.

Prvi dan ne znači ništa

Prvi dan je najčešće sumnjivo dobar. Nova osoba, nove igre, puna pažnja — dete se ponaša skoro kao gost u sopstvenoj kući. Vi uveče odahnete i pomislite da je najteže prošlo.

Teško stiže trećeg, četvrtog i petog dana, kada novina prođe i dete shvati da ovo nije poseta nego novi raspored. Tada dolaze plač pri rastanku, „neću nju, hoću tebe", lošije spavanje, veća lepljivost uveče i povratak na navike koje su odavno prošle.

To nije znak da ste pogrešili u izboru. To je uobičajen odgovor deteta na promenu ritma i kod većine se povuče u roku od dve nedelje. Ali stiže tačno u trenutku kada ste najnesigurniji — i zato baš tada najviše roditelja odustane od dobrog izbora.

Zato jedno pravilo: ne donosite nikakvu odluku pre kraja druge nedelje, osim ako ne vidite nešto sa spiska pri dnu ovog teksta.

Šta zapravo posmatrate ove nedelje

Najčešća greška je da izbor ocenjujete po tome koliko je dete zadovoljno. U prvoj nedelji je to najlošiji mogući pokazatelj, jer meri promenu, a ne osobu.

Ono što se ovih dana stvarno vidi je nešto drugo: da li Vam ta osoba govori stvari.

• Da li sama kaže kada nešto nije prošlo dobro — da je dete palo, da nije htelo da jede, da je bilo ispada. Osoba koja prvog dana prizna sitan propust je osoba od koje ćete i za godinu dana čuti istinu.
• Da li pita umesto da pretpostavi. Mnogo pitanja u prvoj nedelji je dobar znak, ne loš.
• Da li se drži dogovorenog i onda kada je nezgodno, a ne samo dok Vi gledate.
• Da li se dete uz nju smiruje — ne odmah, nego uopšte, i sve brže kako dani prolaze.

Prve tri stavke su o osobi. Četvrta je jedina koja je o detetu, i jedina koju gledate kao pravac kroz dane, a ne kao ocenu jednog popodneva.

Prvog dana predajete detetov jezik, ne samo pravila

Pravila i brojeve za hitan slučaj verovatno ste već napisali. Ono što se skoro uvek zaboravi je detetov svet — a on pravi razliku između mirnog i očajnog popodneva.

Napišite, u nekoliko redova:

• Reči koje dete koristi. Kako zove omiljenu igračku, ćebence, baku, odlazak u toalet. Dvogodišnjak koji traži nešto svojim imenom i ne bude shvaćen to doživljava kao odbijanje — a spolja izgleda kao da ne prihvata dadilju.
• Kako izgleda popodne, redom. Mala deca se drže redosleda mnogo više nego sata.
• Šta zaista jede — ne šta bi trebalo da jede.
• Šta ga smiruje kada plače, i šta ga sigurno ne smiruje.
• Čega se plaši. Usisivač, lift, pas u ulazu, mrak u hodniku.
• Šta se kod Vas ne radi. Kratko, bez objašnjenja — svoja pravila ne morate da branite.

Ovo nije test nego prečica. Sve bi ona saznala i sama, za dve nedelje, kroz nekoliko nepotrebno loših popodneva.

Rastanak: kratko, isto svaki put, nikad krišom

Najveća greška prve nedelje je izlazak na prstima dok dete ne gleda. Deluje kao da je tako svima lakše — i jeste, tog jutra. Ali dete koje jednom otkrije da roditelj može da nestane bez najave počinje da Vas prati po stanu i da se drži za Vas jače nego pre.

Ono što radi:

• Uvek se pozdravite i uvek recite da se vraćate.
• Recite kada, jezikom koji dete razume — „posle užine", a ne „u pet".
• Neka pozdrav bude kratak i isti svaki put. Produžavanje ne teši nego pojačava.
• Kad krenete — idite. Vraćanje na vrata poništava sve prethodno.

Plač posle zatvorenih vrata obično traje kraće nego što zamišljate. Pitajte dadilju koliko je stvarno trajao i recite joj da želite iskren odgovor i onda kada je trajao dugo.

Koliko da budete prisutni

Dan ili dva zajedno vrede, ali ne mnogo duže. Dok ste Vi u stanu, dete se obraća Vama, a dadilja ostaje posmatrač — i uigravanje zbog kojeg ste tu uopšte ne počinje.

Umesto nasumičnih poziva tokom dana, dogovorite jedan: poruka u dogovoreno vreme, jedna rečenica o tome kako ide. Poziv koji stiže svakih pola sata prekida baš ono smirivanje zbog kojeg zovete — a usput govori i nešto što verovatno niste hteli da kažete.

Ako Vam je teško da ne zovete, to je normalno. Ali razlika između brige i nadzora oseti se već prve nedelje, i to sa obe strane.

Pet minuta na kraju dana

Uvedite kratak razgovor na kraju svakog dana prve nedelje. Ne izveštaj nego razgovor, u oba smera: kako je prošlo, šta je bilo teško, šta joj treba za sutra.

Ne razgovarajte o detetu pred detetom. Ono razume više nego što mislite, a iz rečenice „danas nije htela da sluša" nauči da je tema, a ne osoba u sobi.

Prvi put kada čujete nešto loše odlučuje sve. Ako na „pao je sa kauča" reagujete oštro, upravo ste platili poslednju iskrenu informaciju koju ćete dobiti. Prvo se zahvalite što Vam je rekla, pa tek onda pitajte kako se desilo. Ton tog jednog odgovora određuje šta ćete saznavati narednih godinu dana.

Šta je normalno, a šta nije

Normalno je: plač pri rastanku, „neću nju", lošije spavanje, odbijanje hrane koju inače jede, veća lepljivost za Vas uveče, povratak na navike koje su odavno prošle.

Nije normalno, i ne čeka se dve nedelje:

• Dete se plaši baš te osobe, a ne odvajanja od Vas. Razlika se vidi: strah od odvajanja prestaje kada se vratite, strah od osobe se pojačava kada se ona pojavi.
• Priča se menja — ono što ste čuli ujutru ne poklapa se sa onim što čujete uveče.
• O nečemu što se desilo saznajete od deteta ili od komšinice, a ne od nje.
• Jasno postavljeno pravilo se tiho ne poštuje, i posle razgovora se ništa ne promeni.
• Na obično pitanje dobijate odbrambeni odgovor.

Jedan znak sam po sebi može biti nesporazum. Dva zajedno su razlog da razgovor obavite odmah, a ne na kraju nedelje.

Vredi znati i gde prestaje ono što platforma može da proveri, a gde počinje ono što vidite samo Vi, u sopstvenoj kući: šta proveravamo, a šta ne.

I Vaša adaptacija

O ovome se ne govori naglas, pa vredi reći: prve nedelje su teške i roditelju, i to iz dva suprotna razloga.

Prvi je griža savesti dok slušate plač iza zatvorenih vrata. Drugi stiže kasnije, kada plača nestane — kada dete potrči njoj umesto Vama. To ne znači da Vas voli manje. Deca se vezuju za više osoba istovremeno i to nije takmičenje; da jeste, Vi biste ga svejedno dobili.

A ako Vam je uz sve to i laknulo — i to je u redu. Zato ste nekoga i angažovali.

Razgovor posle dve nedelje

Zakažite ga odmah, dok ste još na početku, da ne bi zavisio od raspoloženja tog dana. Petnaest minuta, bez deteta u sobi, po tri stvari sa svake strane:

• Šta radi dobro — konkretno, ne uopšteno. Pohvala koja imenuje nešto određeno je i informacija.
• Šta bi trebalo drugačije. Jedna stvar, ne spisak.
• Šta njoj treba od Vas da bi joj bilo lakše. Ovo pitanje se najređe postavi, a najviše vrati.

Ako se dve nedelje u proseku popravljaju, izbor je bio dobar. Ostalo je navika, a ona dolazi sama.

Od tog razgovora nadalje dovoljno je da ga ponavljate jednom mesečno. Kako izgleda i šta se na njemu otvara — novac, praznici, bolovanje i rečenice koje svi odlažemo — piše u tekstu dobar odnos sa dadiljom.