Bolesno dete: ko čuva kad ne sme u vrtić

Poziv stiže u pola deset. Dete ne sme da ostane, neko mora da dođe po njega, a Vi imate sastanak u jedanaest.

Jedan takav dan se nekako prebrodi. Problem je što to nije jedan dan. U prvoj godini u kolektivu ovakvih poziva bude više nego što je iko planirao, i upravo to — a ne sama bolest — razbija radnu godinu.

Zato ovaj tekst nije o tome kako se leči prehlada. O tome razgovarate sa svojim pedijatrom. Ovo je o onom drugom delu, o kome se ne govori naglas: ko dolazi, ko odlučuje i šta ste dogovorili unapred.

Plan se pravi dok je dete zdravo

Improvizacija je ovde najskuplja opcija. U devet i trideset, sa detetom koje plače i poslom koji ne čeka, zvaćete redom sve brojeve koje imate i pristati na prvo što se javi.

Pola sata uloženo u neku mirnu nedelju vredi više od bilo čega što možete da uradite tog jutra. Odgovorite sebi na četiri pitanja, dok Vam nijedno nije hitno:

1. Koga zovem prvog, a koga drugog?
2. Šta tačno traži vrtić ili škola da bi dete smelo da se vrati?
3. Šta mogu da dobijem na svom poslu, i kako se to traži?
4. Ako smo dvoje, čiji je red?

Ništa od toga nije prijatno da se rešava u trenutku. Sve četiri stvari su jednostavne dok nisu hitne.

Koga zovete, i kojim redom

Većina porodica ima isti spisak: jedno od vas dvoje, pa baka ili deka, pa neko poznat, pa neko nepoznat. Vredi ga napisati baš tim redom, sa brojevima, i imati ga na jednom mestu.

Ali tu je i stvar koju niko ne kaže na vreme: osoba koju želite tog dana je osoba koju već poznajete.

Bolestan dan je najgori mogući prvi susret. Dete je razdražljivo i hoće samo Vas, ne pokazuje se od najbolje strane, a Vi nemate vremena ni za razgovor ni za uvođenje u kuću. Odluku donosite na brzinu, u trenutku kada Vam je prosuđivanje najslabije.

Zato se to rešava unapred, i rešava se jednostavno: angažujte nekoga jedno obično veče, dok je dete zdravo. Dva-tri sata da izađete, ništa više. Time ste dobili osobu koju dete poznaje, koja zna gde stoje stvari i koju u pola deset zovete po imenu, a ne po oglasu.

Kako se traži neko za povremeno čuvanje, opisali smo posebno: kako naći bebisiterku za povremeno čuvanje.

Pitanje koje se postavlja pre, a ne tog jutra

Ne čuvaju sve dadilje bolesno dete, i to je u redu. Pitajte otvoreno, na prvom razgovoru: „Da li dolazite kada je dete bolesno, i pod kojim uslovima?"

Odgovor može biti ne, i to nije znak da je neko nesavestan. Osoba koja sutra ide kod druge porodice, ili koja kod kuće ima svoje malo dete, ima ozbiljan razlog da kaže ne. Ono što Vam treba nije pristanak nego jasan odgovor unapred, da biste znali da li Vam treba još neko na spisku.

Ako je odgovor da, dogovorite i šta on tačno obuhvata — dolazi li kada se dete oporavlja ili i kada je na vrhuncu, i šta u tom slučaju očekuje od Vas. To je razgovor od dva minuta u martu i noćna mora u novembru.

Lekovi: pitanje je ko odlučuje

Ovde postoji samo jedno pravilo, i ono nije medicinsko nego organizaciono.

Dadilja ne procenjuje. Dadilja sprovodi ono što ste Vi napisali.

To znači da se ništa ne dogovara usmeno, na vratima, u žurbi. Ako tog dana treba nešto da se da, ostavite napisano: šta, u koliko sati i koliko — tačno onako kako Vam je rekao lekar. Bez pogađanja, bez „ako bude gore, dajte još".

I obrnuto, jednako važno: ne tražite od dadilje da prosuđuje. Pitanje da li dete treba da dobije nešto više ili ranije nije njeno — ono je Vaše i lekarevo. Ako se pojavi bilo kakva nedoumica, dogovor je da Vas pozove, a ne da odluči sama.

Ovo štiti obe strane. Nju od odgovornosti koju nije preuzela, a Vas od toga da uveče ne znate šta se tačno desilo.

Pravila ustanove — i ono za povratak

Svaki vrtić i svaka škola imaju svoja pravila o tome kada dete ne sme da dođe. Razlikuju se, pa ih pitajte za svoju ustanovu i zapišite odgovor.

Ali ono što zaista razbije nedelju obično nije pravilo za odlazak nego pravilo za povratak. Mnoge ustanove traže potvrdu ili određeni period pre nego što dete ponovo primi. Roditelj isplanira dan ili dva odsustva, a onda otkrije da mu treba još jedan — za lekara, za papir, za čekanje.

Zato pitajte unapred dve stvari: šta se traži za povratak i koliko unapred se to zakazuje. To je jedan telefonski poziv u septembru koji Vam kasnije uštedi ceo dan.

I nemojte računati na raniji povratak nego što pravila dozvoljavaju. Dete vraćeno prerano najčešće se vrati kući istog popodneva, i tada gubite dva dana umesto jednog.

Kako taj dan zapravo izgleda

Vredi to reći naglas kada zovete, jer je to drugačiji posao od uobičajenog: nema parka, nema društva, ima mnogo veša, ima deteta koje je plačljivo i traži roditelja, i ima dugih sati u kojima se ne dešava ništa.

Osoba koja dolazi treba da zna u šta ulazi. Nije fer da to sazna kada uđe.

Iz istog razloga vredi biti otvoren i oko cene. Poziv istog jutra, za posao koji je teži i koji se ne najavljuje, razumno je da vredi više od unapred dogovorenog termina. Bolje je da tu razliku sami ponudite nego da se obe strane pretvaraju da je nema — dogovori se kvare upravo na tim neizgovorenim sitnicama. Kako se satnica uopšte formira, piše u tekstu koliko košta dadilja.

Ono što se ne preskače ni u žurbi

Hitnost je razlog zbog kojeg ljudi preskaču sve provere — a to je tačno onaj dan kada je provera najvažnija, jer u kuću puštate nekoga uz bolesno dete i bez Vas u blizini.

Minimum koji se ne preskače, ma koliko Vam se žurilo: razgovor uživo makar na vratima, jedna referenca koju ste stvarno pozvali i jasan dogovor o tome ko koga zove i kada. Ako to ne stižete — bolje je da tog dana ostanete kod kuće Vi.

Šta platforma proverava, a šta ostaje na Vama, napisali smo bez uglađivanja: šta proveravamo, a šta ne.

Dogovor kod kuće i dogovor na poslu

Dva pitanja koja se najlakše reše unapred, a najgore u sedam ujutru.

Kod kuće: ako ste dvoje, dogovorite red pre nego što zatreba. Naizmenično, ili po tome kome je koji dan teži — svejedno je koje pravilo, važno je da postoji. Jutarnje pregovaranje o tome ko je važniji tog dana pokvari više odnosa nego sama bolest.

Na poslu: raspitajte se kod svog poslodavca šta tačno možete i kako se traži, i to pre nego što Vam zatreba. Uslovi se razlikuju od firme do firme i ne vredi ih pretpostavljati. Ako imate mogućnost rada od kuće, vredi znati i da rad od kuće sa bolesnim detetom retko bude pun radni dan — bolje je to reći unapred nego obećati pa ne stići.

Papir koji pravite unapred

Sve ovo stane na pola strane. Napišite je danas, dok Vam ne treba:

• redosled poziva, sa brojevima
• ko od njih dolazi i kada je dete bolesno, a ko ne
• šta ustanova traži za povratak i koga za to zovete
• šta ste dobili od poslodavca i kome se javljate
• čiji je red sledeći

Ovo nije spisak za dadilju nego za Vas — to je Vaša odluka doneta unapred, na miru. Jedini deo koji dadilja dobija je uobičajen: pravila kuće, brojevi za hitan slučaj i ono što ste napisali za taj dan.

Kada se ovo ponavlja prečesto

Ako pozivi stižu svake druge nedelje, to više nije niz nezgodnih dana nego pitanje organizacije — i vredi ga postaviti otvoreno. Nekim porodicama odgovor postane stalna pomoć popodne, nekima neko rezervni za ovakve dane, nekima potpuno drugačiji raspored.

Koliko bolest uopšte treba da utiče na izbor između vrtića i dadilje, i gde se tu logika preokrene, razdvojili smo posebno: vrtić ili dadilja.

Ono što ne vredi je svaki put iznova improvizovati. Bolestan dan se ne može izbeći. Može se samo unapred rešiti.