Više od igre: Kako sam kancelariju zamenila za čuvanje dece (i nikada se nisam pokajala)
Svaka dadilja ima onaj jedan prelomni trenutak kada posao preraste u strast. Za mene, bebisiting nije bio samo način da zaradim dodatni džeparac – bio je to trenutak kada sam shvatila da je haotični, kreativni i potpuno nepredvidivi dečiji svet tačno ono mesto kom pripadam. Ovo je priča o tome kako je čuvanje dece postalo moj poziv i zašto uživam u svakoj sekundi.
Odrastajući, uvek sam bila onaj klinac koji drži aparat i fotografiše ili organizuje igre u komšiluku, ali nikada nisam ozbiljno razmišljala o tome da bi rad sa decom mogao biti moja karijera. Kao i mnogi, mislila sam da ću ići onim standardnim putem: tiha kancelarija, pouzdan kompjuter i radno vreme od devet do pet. Ali, pre nekoliko godina, jednoj porodičnoj prijateljici je hitno bila potrebna pouzdana dadilja za njenog energičnog četvorogodišnjaka i bebu kojoj tek rastu zubići. Uskočila sam da pomognem, očekujući mirno veče uz televizor čim oni zaspu.
Umesto toga, dobila sam ubrzani kurs iz magije.
Te večeri smo pravili tvrđavu od ćebadi koja je prkosila gravitaciji, vodili teške pregovore o tome da se pojedu „samo još dva zalogaja“ brokolija i pevali uspavanku na repeat sve dok nisam potpuno promukla. Kada su se roditelji vratili, pogledala sam na sat – četiri sata su proletela kao četiri minuta. Bila sam iscrpljena, umazana nekom misterioznom supstancom koja je blago mirisala na jagode – i potpuno zaljubljena u ovaj posao.
Od tada, moj život je postao vrtlog slikanja prstima, društvenih igara i životnih lekcija koje vas nauče mali ljudi. Ljudi često misle da se bebisiting svodi na to da pazite da deca ostanu živa i zdrava dok im se roditelji ne vrate. Ali za mene, profesionalno čuvanje dece znači stvaranje sigurnog prostora gde dete oseća da ga neko zaista čuje, razume i zabavlja. Naučila sam kako da kišno popodne pretvorim u kućne Olimpijske igre i usavršila veštinu slušanja dvadesetominutne priče o najobičnijem kamenu pronađenom na trotoaru.
Najbolji deo ovog posla nije fleksibilno radno vreme ili to što nema korporativnog dres-koda. Najbolji deo su oni mali, veliki koraci. To je onaj trenutak kada stidljivi mališan konačno pruži ruku da vas uhvati, ili onaj ponosni izraz na licu šestogodišnjaka kada, nakon nedelja vežbanja, konačno uspe sam da veže pertle. U živote ovih porodica ulazite kao pomoć, ali ako posao dadilje radite srcem, postajete deo njihovih najlepših uspomena iz detinjstva.
Posao dadilje me je naučio strpljenju za koje nisam ni znala da ga imam, probudio je u meni kreativnost koju sam potisnula još u svom detinjstvu i doneo mi ogromno poštovanje prema roditeljima širom sveta. Nije uvek lako – tu su i napadi besa, nered i dani kada apsolutno ništa ne ide po planu – ali na kraju svakog dana, znam da sam napravila stvarnu razliku u dečijem svetu.
I iskreno? Ne bih menjala taj osećaj ni za najlepši pogled iz kancelarije na svetu.